zamorano's blog

..posmatrao sam plavu polarnu svetlost,imao sam cast,privilegiju i srecu da budem tamo...
...aurora boreailis...
Dah ti zastane a srce krene uz dusnik i hoce izaci na usta...zanemis...
Fenomen koji se ne meri ni jednom poznatom merom ..
Slusao sam o cunamiju,citao za glecere koji se odvale od planine i krenu svojim tokom...
Pozar...
Kazu da se svaki pozar u prvoj sekundi moze ugasiti casom vode...
To je tako ako covek hoce ugasiti plamen i vatru,ali sta ako nece....onda vatra uzima zamah i rasplamsava se....
Moja...nasa vatra gori 20 godina...
I citavo vreme,svakoga dana,tokom svih ovih godina ja samo dolivam ,pojacavam i raspirujem zeravicu...
Moja dva sunca....
Verujem i nadam se da…

iznela si vino na sto i ponudila me...
Prihvatio sam casu,znajuci da znas da ne pijem...ali...Lagali smo se....
Noc igre...i istine.
Zavodila si me,jer me poznajes...i znas da pristajem na sve...
Ja sam ovakav rodjen,koje je tvoje opravdanje...?
Vrlo si dobro znala da mi hiljadu zena nece biti dosta...i hiljadu jos njihovih toplih ociju...i lepih reci...
Odlicno si znala da ni zbog jedne od tih hiljadu,necu ostaviti ovu jednu....
To sam ti rekao prve noci naseg poznanstva...i to je jednostavno tako...nema nazad i nema promene...i nema razmisljanja na tu temu.
Secas li se mojih reci i price kada sam ti objasnio da te volim...i da cu te uvek…

...covek koga sam trazio,sedeo je na kamenu....i citao.

...ti i ja,posle citave vecnosti,ponovo zajedno...
Bar sam tako pomislio,sedeci na metar od tebe i gledajuci ti lepe uvojke kose,koje si uvijala prstima...
Los znak sreco moja mala,znam sta znaci...nervozna si i uzemirena a to je ono sto sam najmanje zeleo da izazovem ...
Ja opet,kao i uvek,gladan te i zedan...i nezasit...
Pricamo o vremenu i izmaglici koja se lenjo vuce preko ulice,i krovova kuca i zgrada...
Pomislih,to sam mogao i sa konobarom,ali njega nisam voleo...
Tebe jesam,jako,jako...najjace.
Secam se tih dana kada su ptice letele unazad...kisa padala od zemlje ka nebu...
Sunce je izlazilo na zapadu...
I koliko god da sam se trudio da smislim nacin da zapodenem…

..posmatrao sam te kako dises i kako ti se grudi pomeraju gore dole...uzivala si u svom svetu,kao da nisi ni bila,ni postojala tu...na metar od mene...
Onda sam pokrenuo svoje ludilo i otvorio vrata mog pakla....
...mracni,pakleni djavoli,pokrenuli su se iz svojih brloga,urlicuci...stezao sam grlo kao da ih ti mozes cuti...ne,to je strah,samo odbrambeni mehanizam,uslovni refleks....
Neko je prisao nasem stolu,mislim da nas je ponudio picem,sta li...kroz maglu i tamu,odmahnuo sam glavom,ti nisi ni to...tvoja je crnina bila jos veca i dublja,i zaista sam se pitao sta radimo...zasto smo ovde..cemu?
U bunilu,padale su mi opasne ideje na pamet,jedna od njih je bila sta bi…

Ne nedostaje mi vise nista tvoje... ni osmeh, ni glas, ni ljubav koju mozes sada komotno zadrzati za sebe... Nedostajem sam sebi, onakav kakav sam bio pre tebe, miran, neopterecen iskustvom davanja bez cilja... srecan...svoj...i niciji.

..dve godine tuge...i samoce.

Prosle su dve duge godine,a ja jos uvek sanjam isti san i istu zelju imam...

Nas troje,sedimo...psi nasi nam se motaju oko nogu,ne brinemo o nicemu icitav svet je nas...

Ne brinemo o nicemu i nikome....samo mi,samo dva sunca moja i ja...

I jedino je vazno da smo tu..i zajedno,srecni...sokolovi moji,moji zivoti,moja sunca...

Tesko mi je i prazno bez vas,decaci moji...ne radujem se nicemu,ne postoji nista sto bi popunilo prazninu koju roditelj oseca bez dece...

Evo dve godine vec...

Sreca je decaci moji,skupa igracka koju ne mozemo parama kupiti...nisam nasmejan i srecan,nisam onaj otac koga pamtite,prevario sam se i otisao za novcem...cekam dan…

..kad je Hitler.onomad cetres i neke ostao u bunkeru sam sa nekoliko svojih najvernijih podanika,resio je da herojski zavrsi i ostane gospodar,sto inace nije bio pa je po citav dan vristao na ono nekoliko umobolnih imbecila sto su ga jos zvali-firer i tukao ih do krvi i nesvesti...a kad bi ga i oni poceli da ostavljaju onda bi briznuo u plac i vristao-ne ostavljajte me samoggggggg...

..mrak je prekrio svaki kutak sobe...tisina je polegla po svemu sto je materijalno...a onda,presla je na nas...i na duhovno..
Tisina je opasna stvar...i ima svoju pricu...
I ti i ja..cutali smo svoje istine..i ti i ja,cutali smo i nadali se da ce onaj drugi da poklekne i porazi se...
Avaj...
Previse smo dobri ratnici bili...previse smo ovakvih borbi imali...
Porazi nisu sastavni deo nasih komplikovanih sklopova i bica...
Ali kako pobediti...kako odneti i zabeleziti pobedu nad nekim koga volis,a da mu pritom ne naneses veliku bol...