Sa tugom treba umeti...
S Tugom jednostavno treba umeti...
Tuga je kao starica koja prodaje karanfile po kafanama, samo se uporno moraš praviti da je ne primjećuješ pa će se kad tad okrenuti i otići, iako ti se u prvi mah čini da će zauvek cvileti kraj stola...
I, pazi...
Pokloniš li joj samo mrvicu pažnje neće se smiriti dok ti ne uvali čitavu korpu...
I onda si gotov...
Jer Tuga nikada ne zaboravlja lica galantnih mušterija...
I nikad te više neće zaobići..
Dobro je to rekao onaj Balas...
Ponekad samo,tvoje mi oci dodju u san...pa ih pomilujem i zagledam se u njih a...ne vidim nista,prazne su.
Ponekad,kad magla padne na moj put,pomislim da negde tamo...napred,stojis i mases mi,pozurujuci me kao nekad da hodam putem kojim se redje ide...
Ziv se covek na sve navikne,pa valjda cu ja...ako Bog da....
Da te nemam,da nisi moja...da se drugom smejes i prosipas blistave osmehe...da se drugom radujes,kada ti pokloni pesmu...
Ja nisam umeo,mozda nisam ni hteo,ja sam te voleo tamnom stranom srca...
Takvog me Bog stvorio...
Lose,da gore ne moze biti,nisam ti dobar ovih dana...
Pritisla me tuga ...
Pa ujedam sve oko sebe i sejem cemer gde god stanem i zastanem...pa mrzim dan sto dolazi i ne volim noc koja traje predugo...
A u zoru,kad svici pocinju da gase svoje fenjere,zapalim cigaretu i pomolim se za tebe...i pozelim ti svu srecu ovog sveta,trebace ti...
Meni ne treba,ja sam svoj deo potrosio i prodao...
I samo mi stihovi ublaze jad i jed...
...HOCU MESTO U TVOM SRCU...
...TAMO GDE SAM NEKAD BIO....