Aleksandar Simic's blog

Ако сте овде очекивали да видите провокативне слике момака и девојака :),дебело сте се зајебали :).Ја сам један јако подмукао песник који користи све људске слабости да би вас навео да прочитате једну његову песму :).

Маргинални човек

Ван збивања свих и свих људских пажњи

Ја сам увек бивао као човек стражњи

И нико ме никад ништа питао није

Шта,где,како,зашто и колики ми је,

А моје су сумње исто као и вере

Увек биле репризе никад премијере

И ако бих неком грешком на жуљ стао

Тај ме не би ни трепавицом огребао.

 Postala si tuga umesto ljubavi.
Znas li kako je to gledati u daljine,
praviti od senki koje se igraju putem
neke bezvezne obrise magle,
obrise magle sa tvojim ocima?
Nekad mi se cini da sam stvoren
samo zato da bih vaskrsnuo
paganske bogove gladne zrtava
u tvom neznom liku.
Drzim ruke po praznim dzepovima,
sutiram ulubljene konzerve
i zvizducem nesto Anticevski
samo da bih ukrotio sve te glasove,
sva ta najtamnija stanja ludila
koja razvaljuju moju vasionu.
Oduvek si bila u meni,
u mojim koracima koji se preplicu
sa naivnim snovima decaka
koji gleda u svet kroz prozor
i polako postaje odraz.
Ti si bila ona borba u meni,
ono sto tera coveka da ide dalje
a opet da ostaje u mestu,
ono sto u njemu mami osmeh
kad oseti tvoje oci u svom oku.
Uzalud pravim od stvarnog nestvarno,
od gline tvoj zaboravljeni lik,
to je samo mrtva materija,
uzalud od krosnji krajputasa
rubove tvojih haljina
koje nikad nisam video,
iluzije nisu dovoljne da te osetim
kao nekad davno dok si bila Tamara.

 Odricanje

Ne znaš ti kako je to
vaditi iz očiju tvojih trnje
koje su ti bacali mangupi
svih onih godina gladnih pasa
koji su na ulici tvoje ime lajali,
i kupiti od moje duše ostatke, prnje
bez ijednog dignutog glasa,
dok su ljudi iznad mene gordo stajali.

Moji prsti,
moji umetnički prsti,
sa kojima sam stvarao svetove,
sa kojima sam razgrtao smetove,
tvog previše zaledjenog sveta
sad su suviše kruti, čvrsti,
zgrčeni ko majka na zimi,sa dva deteta,
jedne priče čije ime ne pamtim.

Ne znaš ti kako je to,
postojati, a ne postojati,
disati, a ne disati,
i pisati,besomučno pisati,
noćima i danima samo pisati
o najgorim lažima ,
o osmehu tvom koji me u snu prati,
ko neposlušnog sina brižljiva mati
kad se na put neizvesni sprema,
o danu što se za tobom zlati
o nagradi koju neću nikad dočekati,
o svemu onom čega medju nama nema.

I to sve zbog tvoje neverice.

Da,rekoh joj,ja te poznajem.
-O kakav izlizan klise-rece njen osmeh.
-Nisu vazne vise reci obicne reci.Zoves se Jelena.
-Malopre sam ti rekla kako se zovem.
-Da,ali ja sam te prepoznao,jer sam te i ranije sretao.
Seti se samo Jelene Trojanske.
Mozda je bilo davno pa se ne secas.
A mozda Jelene,zene koje nema?
Da,nisi bila tu pa ne znas da te nije bilo.Logicno.
A Jelene iz nekog sasvim drugog filma
 koja se svako jutro budi nasmejana
i staje pred ogledalo jer je sanjala nesto lepo,
gotovo detinjasto, sto jos mirise na lipu pored njenog prozora?
Ni to?
Onda ti nisi ta Jelena.
Ova Jelena voli morske obale
zna se ponekad zaneti i odlutati
na svoje pravo mesto postojanja,
nosi eleganciju i sirinu duha u sebi,
razigranost zivota,
zna uzivati u flertu
i kako svojim osmehom izmamiti tudji osmeh.
Ti nisi ta Jelena?
Moze biti da sam pogresio?
Moze biti da sam pogresio.
Gde li je samo nestala?

Poljem hoda covek,
ne covek, vec tuga,
neiskazana misao.
Ruke su mu drveca,
a dlanovi korenje.
Oci su mu zvezde
a dusa mu svemir.
I dok hoda peva.
Pevao on o daljinama
prevaljenim zbog iluzija,
o kamenju koje prsti,
o ocima koje su postale nebo,
o sudbinama i ljudima,
o svemu i nicemu.
I sve vise postaje nedorecen,
i sve vise postaje praznina,
a sve manje lici na sebe.

Ti si moje poslednje utociste
pred najezdom balavaca
koji ruse mitove,
moj zadnji adut u partiji zivota
pred zadimljenim likovima
koji trguju dusama,
moje nista i moje sve.
Mogu pricati kako sam putovao
po italijanskim brdima
uzgajujuci neuspesno vinograde,
ili kako sam ljubio Spankinje
ispod njihovih mansardi
i da su njihove meke usne
imale ukus gorkog vina.
U tvojim nikad vise vidjenim ocima
zivece samo jedna prica,
ona najsmesnija i najtuznija.
Bio jednom jedan klovn
cije su oci uvek bile oborene.
I kud god da podjem
gde god da se skrijem,
pratice me u nedogled
sve one moje tisine
koje sam ti hteo reci jednom davno,
jednom davno kad je umrlo leto.

 Nisi ti tako lepa
da se srce cepa
na dve polovine,
nisi ti nikako lepa
ni da svemir opet pretvori
u vulkane i izmagline,
ne nisi ti lepa,
nek ti mesec tako tepa,
zagledan u tvoje obline,
Nisi ti tako lepa kao bajka,
al' ipak ću da te gledam iz prikrajka,
čisto da me želja za tobom mine...

 Trudna zena prelazila je ulicu
tuzni covek gledao je semafore,
gospodja baba vodala je pudlicu,
uzasno mrzim nejasne metafore.

Oblaci su doneli kisu sa gora
i svako je gledao gde da se skrije,
jedino vise od slepih metafora
mogu da mrzim mutne alegorije.

Desilo se tako da je zena pala
i niko joj tad pripomogao nije
samo je kisa na tren jedan zastala
da slepoce i mutnoce razotkrije.

Sasvim sama zena se digla na noge
hvala Bogu nista lose bilo nije
sem sto je pesma otkrila rdje mnoge
koje je zivot pokusao da skrije.

  Nikad ti necu reci, volim te.
U zimski dan dok te magla ljubila
kroz pahulje prve, nezno i sa tugom
ti koja si me rezala i dubila
ti koja si me dobijala i gubila,
ubila si me mojom najcrnjom kugom.

O jada, o tuge, o besa li i samoca,
ja koji sam te video bez mana,
ja nista besmrtniji od trulog voca
i nista zivlji od odela iz ormana,
cutao sam tog olinjalog dana.

I svih narednih dana sam cutao.
Zar se o tuzi ima mnogo tog reci?
Po nekim mestima i vremenima sam lutao,
sve nekud zureci,sve nekud bezeci,
sve nekud i nesto,odricuci se i zeleci.

Da li si i ti lutala kroz mocvarne predele
gde se djavoli u svakoj bari promrzli legu?
O,kunem ti se,nikad mi se prazne zdele
nisu cinile punije nego tad u snegu,
tad, dok sam bio umetnik u begu.

Ne,nikad ti necu reci volim te.
Dvadeset i cetvrti sam proglasio januar,
za dan postanka i dan kraja sveta,
sveta koji me pojeo kao besni jaguar,
a kojem sam toboz hteo biti drugar,
 sa mislima coveka i ocima deteta.

Ne,nikad ti to necu reci, jer si tuga.
I kuda bih to posao,za izbledelim tragovima,
za secanjem koje me progoni i struga,
mene koji sam se mrznuo sa vragovima,
mene koji sam klecio na nepoznatim pragovima,
mene u lavirintu zacaranog kruga?

U njoj nema ljudskosti ni grama
to je samo lice koje oponaša ljuska
čas je nešto fina kao kakva dama
čas je nešto surova kao kakva kučka.

Zapleteni leže u njenoj šumi jadni
pokornoga uma kao zarobljenici
jer su bili slepi i ljubavi gladni
a sada su samo trofeji na nisci.

Al' dok tako zavodi na stranputice
kao grčka sfinga iz Tesalije
upoznaće i ona još strašnije lice
zbog kojeg će pasti na dno provalije.

I ostaće zapisano u njenoj bedrenosti
rešene zagonetke ko najgore kletve
život je duga lekcija poniznosti
nerazdvojna stigma setve i žetve.