Nikad ti necu reci, volim te.
U zimski dan dok te magla ljubila
kroz pahulje prve, nezno i sa tugom
ti koja si me rezala i dubila
ti koja si me dobijala i gubila,
ubila si me mojom najcrnjom kugom.

O jada, o tuge, o besa li i samoca,
ja koji sam te video bez mana,
ja nista besmrtniji od trulog voca
i nista zivlji od odela iz ormana,
cutao sam tog olinjalog dana.

I svih narednih dana sam cutao.
Zar se o tuzi ima mnogo tog reci?
Po nekim mestima i vremenima sam lutao,
sve nekud zureci,sve nekud bezeci,
sve nekud i nesto,odricuci se i zeleci.

Da li si i ti lutala kroz mocvarne predele
gde se djavoli u svakoj bari promrzli legu?
O,kunem ti se,nikad mi se prazne zdele
nisu cinile punije nego tad u snegu,
tad, dok sam bio umetnik u begu.

Ne,nikad ti necu reci volim te.
Dvadeset i cetvrti sam proglasio januar,
za dan postanka i dan kraja sveta,
sveta koji me pojeo kao besni jaguar,
a kojem sam toboz hteo biti drugar,
 sa mislima coveka i ocima deteta.

Ne,nikad ti to necu reci, jer si tuga.
I kuda bih to posao,za izbledelim tragovima,
za secanjem koje me progoni i struga,
mene koji sam se mrznuo sa vragovima,
mene koji sam klecio na nepoznatim pragovima,
mene u lavirintu zacaranog kruga?


  Zar da priznam da sam gresio,
da sam samog sebe lazima hranio,
kad sam te zasmejavao i kad sam te tesio,
i da sam samog sebe ranio,
i da sam samog sebe pokopao i sahranio?
Ne,nikad ti to priznati necu.

Μου αρέσει! 3