Aleksandar Simic's blog

 Изгубио сам пријатеља,о какав срам,
да л тада би ноћ ил би више дан,
кад се саплео на животној стази
нисам ни стигао да му кажем,пази!

А пред њим је стајало доба златно
слава ума што оживљава кам,
но паде и оде ето неповратно,
а ја га заборавих, о какав срам!

А били смо и сад ми се чини кроз сан
ударна снага,нова мисао свету,
ја,он и још пријатељ један,
балада прстију што што гитару плету.

И сад корачам начето,док залуд гледам
са тешком речју међу деснима
чувам оног пријатеља што је остао један
да и њега не сплете коров и трњина.

Изгубио сам пријатеља некад давно
и мислих,саплео се,баш,његова ствар,
жал ме тад није носио једноставно,
мада није ни равнодушности жар.

А могли смо засести на света кров,
Монт Еверест претворити у дело,
да га не саплете трњина и коров
и оно што га је изнутра јело.

И ићи ћу тако,све док ноге саме не стану,
док ме не поједе свог срам,
чувајући ко мало воде на длану
оног пријатеља што са мном даље иде сам.

Ne pričaj nikad više o njenom imenu,Doroti Grej,
neka joj kiša unakazi lice,
i smej se Dora,samo se smej,
neka u tvom oku stanuju ptice,
ne pričaj nikad više o njenom imenu Doroti Grej.
Ona je samo bolna uspomena,
komadić trna zaboden u petu
i nije nikako jedinstvena žena,
koliko njih ko ona još ima na svetu?
O Dora ne pričaj, ne pričaj nikada više o njoj,
o patnji što me ko Hrista razapinje,
pričaj eto kako se zvezdani roj
u mojim očima ka tebi naginje.
Ne oprosti nisam baš takav gad,
to govori tuga, bolesna od vina,
ti si lepa,lepša nego ikad,
kao francuska giljotina.
Opet oprosti,eto vidiš kako njeno ime,
kao da je od krojača šilo,
unosi mrak u moje rime
i rastura sve što je vredno bilo.
O zašto me tvoj lik podseća Dora
u kiši sećanja koje eto pljušti
na tog prokleog prelepog stvora
sa nevernom dušom od riblje krljušti.

Ona me drži u svojoj vlasti
a ti i ne slutiš i tome ništa
kako sam se uspeo noću iskrasti
potpuno bezveze sa našeg ognjišta.
I jurnuo sam kroz noć od leda satkanu
uz put sam i jednom pao,
ne bih li zalečio svoju ranu
i tebi se konačno ceo dao.
A tamo Dora,kroz zamagljena stakla,
nešto me ko grom ka zemlji strvi
kad videh lepog demona iz pakla
kako leži u sopstvenoj krvi.
I srce s

Nešto sasvim neoriginalno

 Nema tog kog život nije očepio,
nema tog ko nije jedared tugovao,
ja sam čaše razbijao,
ja sam noću lumpovao
sve zarad oka njena dva,
čaša beše navek puna,
duša jecala ko struna
violine ciganina sa vašara,
bežali su ljudi skupa
da ih čaša ne polupa,
kad se srča po vazduhu razleti
Al nisam mario za psovke njine
zagledan u njene daljine.
Nema tog ko se nije zamislio
nad životom u vetar rasutim,
bunar imah pun nekih želja,
zdravlja, sreće i veselja,
al ne ide to tako glatko,
zakopo sam kleti bunar,
dušu crnu ko sulunar,
da pronadjem sebi malo mira.
Al ne mogoh da pronadjem mir.
Krstile se redom babe
oslonjene na tarabe,
šta uradih od zivota džabe.
Ma nek ide sve u finu,
i lik njen skriven u vinu,
zavrnuću vec nekako tu slavinu.
Posvađah se sa zivotom,
ma nek ide svojim tokom,
što dalje od mene.

 Podižem ovu čašu,za svet mudri
koji nije svestan svojih činova,
za život koji udara u najtanja mesta,
za ljude bez ruku,nogu,ćeri,sinova,
za oči koje plaču,usta koja ćute,
noći koje nemaju kraja,
za sav pakao koji se sa neba spustio
da uništi ono što je ostalo od raja.
O kakva strašna je bila zabluda,
verovati da pakao u zemlji živi,
više je tog izmišljenog pakla
u ljudima koji jurišaju kivni,
na druge ljude,groblja i crkve...
I podižem ovu čašu,gorčine i bola,
ne valja nežnost pod košuljama kriti,
za svet koji vremena nikada nema
za čoveka što prosi u riti,
za gospodu što prosipaju po podu
mudrost puni sebe,prezira i srama,
za pokoj svakom napaćenom narodu,
čije je sve duše isekla kama...
I bacam je,neka pršti u komade,
košulje drljam,glavu udaram,kose čupam,
zar ste mislili gorčinu da pijem
da znoj gospodski halapljivo gutam,
I bacam čašu,neka srča leti,
sagnite glave,zamoliću vas dame,
isto je,reče neko,pevati i mreti,
a ja i opsovati glave pune slame
jer večnost je samo za prostake...
 

 Nešto ti htedoh reći

Nešto ti htedoh reći,
o ljubavi i o sreći,
o osmehu što igra na tvom licu,
razbijajući moju dokolicu,
o lepoti sto duše razara,
ko tri vojske carstvo Hazara,
o partiji nekoj u pokeru života,
o jedinstvu razlike lepota i divota,
nešto ti htedoh reći,
pre nego što će reći pobeći,
al' reč me kukavički izdala,
negde je u grlu stala,
promenila svoj oblik rima,
u gde si i šta ima.

 
Ponekad razmišljam tako o daljinama
koje prate otisak tvojih lakih peta,
o ostavljenim balskim haljinama
raznih boja ko slikarska paleta,
i nazirem u sebi grčku tragediju
ne mogu da doprem do tvojih očiju.

Otkrivam pejzaže različitih nijansi
koji se prostiru ispod vatrenog neba,
ruke pune propuštenih nekih šansi
koje nisu pokazivale ljubav kome treba,
i nazirem u sebi strašnu ironiju
ne mogu da doprem do tvojih očiju.

A ti razigrana ko ruska balerina,
setna i sretna,u kosu ti se vetar petlja
i ne znaš kako se vrtim u valerima
jednog nikad završenog sveta,
uzalud se trudih,uzalud se znojih,
slika je sama stala, kod očiju tvojih.

Bespredmetna rasprava suprotstavljenih stavova između dva ili više smaratonaca povodom neke teme u kojoj se ne nazire pobednik. Rasprava može trajati 3-5 godina,premda postoje i duži slučajevi.

 Pesnica pravde Milosrdnog Andjela
spusta se na mucena narodna pleca
pod rukom ruse se gradovi i sela
no ko ce jos tog jada da se priseca?

Kad padnu noci,znalo se da ce doci,
i da ce sa sobom doneti poklone
iz ciste siline ljubavi i moci
deci prosipace Silje i Plutone.

Po kupatilima,grlio je decu,
po poljima mlade matematicare,
smracilo se bilo i njegovom svecu
kad je u vozu zagrlio i stare...

Paljeno je po crkvama dosta sveca
tih dana hladnog i mrtvackog proleca
no ko ce jos tog jada da se priseca
osim naroda i izmucenih pleca.

Никад те нисам волео.

Ни онда кад сам испред студентског дома

Осамдесетих,

Са ружом у зубима

Висио на бандери,

А полиција испод мислила

Да хоћу да се убијем.

Ни кад сам се пијан драо

На дрвећа у Ташмајданском парку

Док су ме заљубљени парови

Згрожено гледали.

Нисам те волео ни кад сам гађао

Флашама споменик оном швалеру

на коњу код музеја.

Све је то била само представа

За широку народну масу

Како су некад говорили они

Који су Бога сматрали имагинацијом.

Сада сви говоре, види ону пијану будалу.

Када сам стајао поред тебе на Савском…