Ne pričaj nikad više o njenom imenu,Doroti Grej,
neka joj kiša unakazi lice,
i smej se Dora,samo se smej,
neka u tvom oku stanuju ptice,
ne pričaj nikad više o njenom imenu Doroti Grej.
Ona je samo bolna uspomena,
komadić trna zaboden u petu
i nije nikako jedinstvena žena,
koliko njih ko ona još ima na svetu?
O Dora ne pričaj, ne pričaj nikada više o njoj,
o patnji što me ko Hrista razapinje,
pričaj eto kako se zvezdani roj
u mojim očima ka tebi naginje.
Ne oprosti nisam baš takav gad,
to govori tuga, bolesna od vina,
ti si lepa,lepša nego ikad,
kao francuska giljotina.
Opet oprosti,eto vidiš kako njeno ime,
kao da je od krojača šilo,
unosi mrak u moje rime
i rastura sve što je vredno bilo.
O zašto me tvoj lik podseća Dora
u kiši sećanja koje eto pljušti
na tog prokleog prelepog stvora
sa nevernom dušom od riblje krljušti.

Ona me drži u svojoj vlasti
a ti i ne slutiš i tome ništa
kako sam se uspeo noću iskrasti
potpuno bezveze sa našeg ognjišta.
I jurnuo sam kroz noć od leda satkanu
uz put sam i jednom pao,
ne bih li zalečio svoju ranu
i tebi se konačno ceo dao.
A tamo Dora,kroz zamagljena stakla,
nešto me ko grom ka zemlji strvi
kad videh lepog demona iz pakla
kako leži u sopstvenoj krvi.
I srce s  

Μου αρέσει! 2