Никад те нисам волео.

Ни онда кад сам испред студентског дома

Осамдесетих,

Са ружом у зубима

Висио на бандери,

А полиција испод мислила

Да хоћу да се убијем.

Ни кад сам се пијан драо

На дрвећа у Ташмајданском парку

Док су ме заљубљени парови

Згрожено гледали.

Нисам те волео ни кад сам гађао

Флашама споменик оном швалеру

на коњу код музеја.

Све је то била само представа

За широку народну масу

Како су некад говорили они

Који су Бога сматрали имагинацијом.

Сада сви говоре, види ону пијану будалу.

Када сам стајао поред тебе на Савском венцу

Смишљајући како да ти кажем да те волим

А дувао је онај проклети ветар

Ни тад те нисам волео.

Моји су прсти увек били покварени

И јурили су на сва твоја скривена места

Покушавајући да ухвате ватру

А да се не опеку.

Моје задње мисли кад год сам мислио да умирем

И да се никад више нећу напити

Нису биле усмерене ка теби

Већ ка једној малој, плавој из Молерове

Коју си сваки дан виђала

како иде низ Каленића пијацу

и не знајући да њу заправо волим.

Да сам те збиља волео,

Зар бих правио од себе будалу,

И зар бих пио као да сам неки пропали уметник

Који проживљава своју уметност.

Сва моја романтика,

Свака моја лудорија, изговорена реч,

Сав тај прошли живот као какав сан,

И то што те никад нисам волео,

Одавно је то нестало у овом вртлогу безвредности

одзвањајући тужно и одсутно.

Не никад те нисам волео

И све је то била само игра једног прошлог времена

Нешто што ти никад не би разумела

После налета ружног великог грађанског рата....

Μου αρέσει! 13