Zivka52's blog
Ja sam žena koja zna da voli, ljubi, prašta i pati... Živim po ritmu svoga srca i ono je putokaz moje sreće ili mojke tuge. Ponekad ima dana kada svoju sreću merim satima, danima i mesecima, a onda se otvori onaj drugi put kada pokušavam pokupiti sve deliće svoga razbacanog života koji se poput kristalne čaše razbio u mrvice i ima ga na sve strane. Tada jednostavno pomislim da u uspeti da želim i moram se podići i skupiti sve što je ostalo od krhotina i krenuti jer ja sam ipak jaka ŽENA. Žena koja zna plakati, tugovati i žaliti…
Niz prozor stojim, i nemo gledam. Sotena starog zaškripa teg suze naviru al' ja se ne dam, napolju tiho palata sneg. Furuna topla u san me mami, srce je moje hladno ko led, kao da vidim u polu tami osmeh tvoj dragi čuperak sed. Kao da vidim te oči drage koje blistaju od miline, kao da čujem prekore drage koji dolaze iz dubine. Al' to je varka, srce mi kaže, i seni tvoje nesta bez traga uzalud tamom očima skitam tražeći tebe majčice draga.
Uvek sam umela raskošno da se smejem,pa čak i kad mi srce plače.Bilo je i teških dana,i preteških čini mi se!Sve su mi mogli oduzeti i moje poverenje prokockati ali ovaj osmeg sakojim sam rođena nisu mogli i neće!Smejem se,jer mi sreća lepo stoji i neka mi zavide.Neka pričajuz da mi je u životu sve sjajni.Moja bol je samo moja,a moj osmeh-moje najače oružje.,
Dođe tako trenutak kada ti je sve jedno.Više te ne vređa ni to što ljudi svakodnevno pokazuju svoje pravo lice,što te bliski ljudi izdaju.Pomiriš se sa tim da se ljiubav,prijateljstvio i privrženost ne mogu i nesmeju forsirati i počneš ljudima od sebe davati tek toliko koliko su oi zaslužili.
Pitaju me često kud misli,ma lutam pogledom uprtim u daljine,u svoje detinjstvi odlutam,u zagrljaj cicane haljine.A taj osmeh dragi,preplanulo lice,ruke ispucale a bista heroja,obrazi ogrezli u znoj mučenice anđeoskog lika. A puna spokoja.Sad kad je nema želim da se vrati, da osetim zapah tog težačkog znoja,Al srcu je teško, kako to da shvati,zbog toga su misli pune nespokoja.I zato sam često glavom klimnuo,mislima lutao negde u daljine i zamišljen prolazio mimo tražeći obrise cicane haljine.
Ne nisam rođena sa tugom u očima...Ona je došla kasnije...Ali mi je i dalje ostao iskren osmeh na usnama,i verno srce u grudima i odlučan ponos u koracima!
Dobri ljudi...puno će te puta pasti i ostati ležati zbog raznih stvari što život nosi, no nikada ali nikada se nemojte predati dok god je i malo snage u vama, jer uvek se za nekoga i nešto vredi boriti u ovom ludilu koji nam svima suviše teško pada. Znam da vam nikome nije lako...ali za ljubav Božju, za ljubav sebi, za ljubav onima koji vas vole...ustanite otresite suze... I s' ponosom napred! Svi mi zaslužujemo jednako taj dašak vetra...zraku zlatnoga sunca...kap kiše sa neba i još puno, puno toga!!
I onda jednog dana shvatiš, opametii se. Ljude slušaš, ali ne u onoj meri kao ranije. Obratii pažnju i uvidii da si sebe prevario poklanjajući svoje vreme i bezuslovno poverenje nekome ko ne zna ceniti. Klimneš glavom i nastaviš da radiš po svom. Sebe daješ, ali ne svakom, već onome ko zaista zaslužuje u onoj meri da si siguran da mu zaista znači tvoje prijateljstvo i prisustvo.
Lepo je čekati nešto u šta ste sigurni da će doći. Čekali smo u životu razne stvari, to svi znamo, a uvek su nam i sigurno dolazile samo nove godine. Ali posle kiše dolazi sunce... Treba se nadati i biti u svemu optimista. Nikad ne recimo nikad, jer uvek postoji kad-tad. Treba imati iskreno pošteno srce i dušu...
Bog ti je dao priliku da budeš svoj i poseban... Ne idi za nikim protiv svoje volje i ne kopiraj ga, jer ti imaš svoje vlastite vrednosti! Dopusti srcu da govori i ne razmišljaj što će drugi misliti o tome. Biti dobar čovek nije greh već dar koji nema svako nažalost. Zagrli svoj život i živi ga na svoj način!!! Tako je malo dobra danas... Otkrij svoju mali skrinju lepote koju nosiš u srcu i ne mari kako će ko na to gledati... Niko normalan neće reći da je pogrešno biti svetlost sebi i drugima!! Živi i budi čovek ponosan…