Trilijan's blog
Nekad je kredenac bio lajt motiv svake kuhinje
Riznica porcelanskog posudja visokog sjaja
Prepoznatljivog po pozlati na rubovima
Tanjira
Tacni i escajga
I po ugraviranoj renesansnoj idili
Neki je vitez klečao pred dvorjanicom
Možda je prosio
Dok oko njih puze jorgovani
U drvenim korpama obloženim krpom od trešanja
U cik zore odlazili bi po namirnice
Od izvora nas je odvajalo brdo
Pešačili smo u grupama
Točili vodu i vraćali se usana crnih od trnjina
Moje ogledalo bile su oči moje majke
Drugo neko bilo bi nepotreban izdatak
Volim tu svoju neustrašivost pred nedoživljenim iskustvima
Nasleđenu od ko zna kog prapretka
I dobru procenu da izaberem ona koja ću zaobići čim se pojave
Natalija me je ostavila na gromadi sena
Sklonila…
Redovno gubim telefone
Dosta je što je svet apokaliptičan
Cedimo kap po kap tog limuna
Koji smo u amanet dobili
Životarimo u klopci izmedju dve stranputice
Krupnim koracima u svet dvoličan
Što bliže birokratiji a ona imuna
Gleda na narode koje su gorčinom poškropili
Iz komfornog ugla dokolice
Barataju ograničenim fondom reči
Pravo u kamere sipaju laži bez granica
Pametne šalju u izgnanstvo
Jer položaj uvek je preči
Od naroda koji gubi dostojanstvo
Pred čoporom kukavica
Zaboravljamo na vaspitanje
Lažnim se idolima slepo divimo
Preskupo nam je obrazovanje
Pa se latimo ma čega
Da preživimo
Glupost se prosipa ko so na pogaču
Radi što lakše manipulacije
Zavedeni u sopstveni ponor skaču
Za generacijom generacije
Svako ko može više ne ume
Svakog ko odskače masa ce progutati
A politika…
Priklone se ideji najbližoj
njihovom pojmu istinitosti
Fanatično verujem da je u korenu
te ubeđenosti strah
Da se u tom naštimovanom miru
Vodi rat
Između više strana
Stostrukih ličnosti
Zar nismo rođeni različiti
Može li jednaki biti obrasci
Kojima će se duše uzvisiti
Kad nema na svetu ni dvoje istih
Koje to lice iz pozadine
Energetski vampir iz mraka
Šarenim boji besplatne karte
Za ulaz u carstvo poluludaka
Na balu pod maskama za naivne
Na štandovima se deci
šarena laža prodaje
Veštačkim rajem slabo se biće mami
Niko se više u sopstveni razum ne uzdaje
I nikad ne saznaju koliko su mogli sami
Svako se lako za prijatelja izdaje
A teško i sebi…
Platno na štafelaju.
Zalutam gde nije stala ljudska stopa
Uzduž i popreko duž kolonada
Jedan je kaligraf neuspelo tragao za tajnim kodom u rukopisu tvog pogleda
Ne znajući da se one čitaju onako kako se ne piše poznatim jezicima
To su stranputice kojima se vodio
Samo je prestolonaslednik Artur izvadio mač iz kamena
Samo te bezuslovna ljubav u celosti sagleda
I jedina ume da naniže perle
pa da ih pokidane rasuje po putu da ne izgubiš pravac
Da sijaju u noći i reflektuju rekvijem za tvoje oči
Zatvoriću se u krunu samoniklog cveta