Prica po istinitom dogadjaju

28.04.2011

38, Skopje, ΠΓΔΜ

Bili smo mladi i ludi od ljubavi.Voleli smo se do besvesti, spajala je nas iskrenost a razdvajala je nas samo noc.Pokucao je jedan dan na moja vrata ali je bijo jako tuzan. Usao je unutra i nije hteo puno da prica, samo me jako zagrlijo i tiho kroz suzama mi je reko "idem u inostranstvo i necu se vise nikad vratiti,nemoj da me cekas" Ustao je i otisao bez pozdrava a ja sam ostala ko zaledjena bez reci i bez daha.Svaki dan mi je bijo gorki, plakala sam danima i na kraju sam se propila od tuge. Nakon mesec dana, dolazi dan moj rodjendan. Cekala sam drugove i drugarice da se okupe kod mene i da idemo u provod. Svi su stigli, svi su tu ali jos jedan nepozvani gost zvoni na vrata. Mislila sam se dali da otvorim vrata ili ne, ali nisam mogla da ne otvorim jer je bila velika buka kod mene. Otvaram vrata i opet stado kao zaledjena, ispred mene je stajao covek sa pre veliki buket cveca ali nisam mogla da mu vidim lece. Spustijo je buket cveca polako i rekao mi je "nisam mogao da izdrzim bez tebe pa sam se vratijo" to je bijo moja naj veca ljubav. To mi je bijo naj srecni rodjendan. Nakon dugi perijod zaprosijo me i dogovorili smo svadbu na 7mog jula. Dosao je i taj nasi "zadnji dan, dok sam cekala mladozenju i svatove sa osmehom na licu u jedan dah je nestao taj osmeh. Zazvonijo mi je telefon, osmeh se pretvorijo u drhtavi glas sa suzama u ozima i pitala sam se na glas "dali je moguce ovo meni da se desi" Pocela sam da se cupam po kosi, da se udaram po glavi i vristala sam koliko sam imala snage i koliko me drzijo glas. Svi su se okupili oko mene i zabrinuto su me raspitivali "sta je bilo, zasto places" Ja sam jedva izgovorila "nema dragi moj, nema ni svadbe bez njega, poginuo je moj verenik, buduci ne sudjeni muz" Bila sam u soku nisam se ni presvukla, otrcala sam sa vencanicu u bolnicu. Kad sam stigla on je bijo na operaciju, cekala sam dugo da se zavrsi operacija. Evo ih izlaze doktori i vodega u sok sobi, ja sam potrcala za njim i pitala sam "kako je" a doktor mi je rekao "u kriticnom stanju je, nema mu spasa" Bila sam uz njega, danima i nocima plakala sam i molija se bogu da mi ga vrate ali moj plac i molitve su bile uzaludne. Nakon 20dana probudijo se ali na kratko i rekao mi je kroz desno suzavo oko "voleo sam te vise od zivota, volecu te i na onog sveta, cuvaj naseg malog andjela i budi jaka kao STENA, ja moram da idem ceka me dug put" Stisnuo me jako za ruku i rekao mi "zbogom" To su bili njegovi zadnje reci. Bolnica se pretvorila u ludnicu od moga placa. Na njegovu sahranu stajala sam kao kip slobode,nisam znala sta se desava. Crkveno zvono kad je zazvonilo tad su mi i njegovi zadnje reci odeknuli u glavi. Pala zam na njegov grob i progunula sam jezik, jedva su me spasili ali nisu spasili i malog andjela. Bog mi je uzeo sve samo mene ne......!