Није нам мисао о нечему толико важна, колико увереност у закључак који нам се у том тренутку наметнуто или не наметнуто пред нама створио. Ваљда се повод исувише лако одвојио и изопачио од мисли, или је мисао устукнула са закључком од повода.

Зато као од увек, несигуран у своје и све што је људско, трудим се да још не схватам, само да разумем искру и жељу, живота још у моме срцу. Јер оно што знам, ако не осећам - није довољно.

Знам и то да целога живота, задатак ми је био, да докажем себи да нешто вредим, и онда када сам мање или више еуфоричан био, и онда када сам наизглед искрено о животу снио, али и онда када бих поштапалицама у мислима пробао и од себе да понешто на кратко скрио. Док на крају, може остати само сећање.

Не зато што није лаж све оно што успе да се прећути, већ зато што је нешто једноставно и само бол због истине, да се успе да се буде истрајнији, стрпљивији и упорнији, једном речју бољи.

А све зато што се тајна дуже са маштом меша, него што истину радозналост од маште успе да откине.

Па и брука, односно све оно што нам се као таквом нагласи, онда нам је при томе и стид само за све оно што нам се са душомкао такво усагласи.

Јер кад замре стид, онда нема више ни кајања. Заштићени сопственом лудошћу постајемо јачи од свих других, а највише од свих оних који развлаче и спутавају део по део самога тебе. Да ли треба овде споменути да ни једна лудост не траје вечно, или се треба препустити тренутку, па док траје нека траје, јер и онако на крају ништа од живота не остаје, док се памте и препричавају само тричарије, лудорије окићене ореолом, названим и сумираним на крају само као глупост.