Oprosti što ćutim,ćutanje mi je život,
pišem nešto večno jer to me opušta,
ako nešto nije kako treba to su moje reči,
i ne mislim na nečije prolazne bitke,
nečije poraze,nečije nešto i ništa bitno.
Ne tražim svoju sjenu slabost i grubost
samo ljubav koja plovi nekim svesnim putem u mislima,
(čudno je to)neke srećne oblike rađanja,
daleko sam, i želim da ostane tako.
Tišina mi govori da ne umirem,
da imam slobodu koju mogu izgovoriti
i preći preko mnogih reči sam,u ćutnji
s kojom mogu otploviti čitav svet,
moju slobodu pretvoriti u osmeh radost
u trenutke koje su slične meni u miru,
zagrliti raširenih ruku,zauvek otići reći zbogom.

Upoznajem, silinu svog srca otkucaje kad zadrhte
gde negde lutaju i misle na nekoga. ,
Njegovu izdržljivost pečat iz starosti,istinu iz boli,
šapat, što prouzrokuje njegovu slabost a živi u mom odgovoru.
Vezu koja sačinjava moju slobodu da nisam sam.
Veru, koja me sačinjava običnim smrtnikom moje večnosti
moji prikazi da budu drugačiji.kao izbledela slika sećanja.
Nečije sam čedo ka zori što usnuje moje dane,moje noći ka nebu
što leti, i vidi sve sa visina raširenih krila bela golubica.

Μου αρέσει! 10