Ta svetlost što se prosipa,
noćima, daje snagu duboki san.
Sva čežnja što okoliša umire,
taj prodoran glas stisak ruke
zaveja naše misli tešku sudbinu.
Ta gorka prošlost u vremenu što trune,
taj zalogaj gladni što snagu crpi.

Ljubav kao večna svetlost u jednoj duši,
srce, što prodorno kuca u lepoti plesa,
osećaji britki! kao oštri slapovi.
Ta magija što pruža dar u ljubavi,
život, što korača a telo željno strasti
uglovima tišine,stisak nevidljive snage
što se nebom prostire u bašti nemilosti.

Taj žig stvarnosti, postojanja, ljubavi,
starost dana što ubija krepost,energiju uzdisaja,
sunce što vrišti i topi milost svog postjanja,
Uvenuli cvet, kao zbor mrtvih boja,simbola voleti
umire, i ponovo se rađa kao večna ljubav,kao večni osmeh,
izbrisan i ponovno rođen iz bašte nevinosti kao tajna,kao tišina.

Μου αρέσει! 9