Pokusacu da napisem ovaj put kraci blog.
Znam da vam to zvuci nemoguce, ali stvarno, obecavam, potrudicu se da ga ''skratim'' bar malo.

Elem, kao sto naslov sam kaze tema je Nada..
Ne mislim naravno na neku gospodju Nadu kojoj se mnoga muska srca nadaju, mislim na onaj osecaj koji se rodi u coveku i onda kada sve izgleda izgubljeno i nemoguce.
Kazu ''Nada poslednja umire''..
Slazem se da na neki nacin nada je ta koja coveka odrzava u zivotu.
Medjutim ,ima raznih NADA. Onih nada od kojih nam zivot zavisi, i zaista takva nada nas i odrzava u zivotu, ali ima i onih nada koje smo samo ''ufiksali'' u svoj um, a i bez njihovog ostvarenja zivot bi nam bio sasvim normalan..
Tema mog bloga su ove ''druge'' nade.

Prvo, da li je dovoljno samo se nadati.? Sta ako ta nada traje godinama, a nista konkretno se ne desava?Nista konkretno ne radimo sami po pitanju ostvarenja neke nase zelje ili cilja? Sedimo skrstenih ruku i cekamo.
Da li zaista Nada sama po sebi moze doprineti ostvarenju? Postoje hipoteze koje kazu ''Dovoljno je samo jako zeleti''.
Pitam se da li su to ''teorije'' izgovorene na osnovu licnih iskustava, ili su ih mozda izrekli oni koji jos uvek samo jako zele i nadaju se?
Mozda je tacno da je covek ziv dok u njemu zivi nada, ali neke nade se nikad ne ostvare a zivot prolazi.
Na kraju, kada dodjemo u neke godine da ''sabiramo i oduzimamo'' utiske o zivotu, razocaravajuce je ako shvatimo da smo ceo zivot nadajuci se necemu odredjenom, tapkali u mestu a pokraj nas je proslo toliko toga kvalitetnog.
Nismo primetili samo zato sto sve to nije bilo deo nasih nada.
Zato, po mom misljenj, treba se nadati, ali ne skrstenih ruku.Raditi licno na ostvarenju nada, a ako i pored toga nase nade ostanu neostvarene ,mozda treba da pogledamo oko sebe..
Ima i onih nada koje cekaju da im se neko ''ponada..'' i da budu ostvarene.

Na kraju, osim izreke da ''Nada poslednja umire'' ja bih je i ovako ''definisala''
''Ziveti ceo zivot samo u nadi je kao da ste zivot proveli plesuci bez muzike''

Μου αρέσει! 24