Постојала је навика, потреба и жеља да једни код других одлазимо; да строго поверљиво износимо своје патње,бол и понеки дашак озареног срца. Да ситнице хиперболишемо, сличне плакатирамо; да нечему дајемо нове димензије и обележја.Али, исто тако – што нас није дубље тангирало – неразјашњена смрт оног Крачуна; амерички ратни инвалиди, ветерани, богаљи; Насерова смрт... – биле су што и мотика кад распарча кишну глисту или што и кад се мува утопи у млеку.

Тог кишног јунског предвечерја пођох код Оље да јој се и сама пожалим на родитељску нетрпељивост, на свог „душевадитеља“ коме сам, ништа мање од ње, подредила своје школовање, подарила себе и све оно што сам сматрала својом неотуђивошћу. А заправо, враћала сам се са састанка са Микијем, мојим првим узвиком, ускликом и првим јауком у свом срцу. Да је приупитам одакле толико паралелне, временски поклапајуће и добрим делом коинцидентне бриге, љубави, патње, суза и безброј стихова као латице процвалих трешања. Први пут сам се замислила и забринула за и над собом, колико над њом. Што сам се више питала, тим више разум ме напуштао и препуштао хистерији и бесмислу емоција што куљаху из душе као густи дим кроз загушени оџак.

Прилазећи тој, удаљеној од мене, периферији града, пешачећи, гледала сам замрачена дворишта што се чинише као гнезда злих духова, а куће – иако лепе, спратне, изгледне, са понеком оронулом, времешном фасадом, - као какве катакомбе, арене, хареми где се, Богу за инат, чини најцрњи разврат, неморал, содомија; да сам пожелела да за тили час нестане и њих и мене и да тај грешни, свенедостојни пепео разнесе ветар тамо, где неће ником дражити очи, гушити плућа и где ципела неће у њему остављати свој траг.

Али ја не бих била Тина кад не бих, као оно у детињству, нашла надахнуће и нешто, макар за кратко, не би ли учинило мој живот значајнијим, него што мислим. Идући срела сам прелепог мачора са изразито светлим очима, а црног као поноћ. Смотао ми се око ногу, умиљавао; поскакивао да ме је главом до колена мазио; прео као највећи срећник своје врсте. Узела сам га да га помазим, а он је то прихватио као да ми се удварао. Увлачио ми је своју прелепу главу под пазух као да жели да ме, за све због чега сам толико пута плакала, обрадује; да ми врати пољуљану жељу за животом, замрло тражење бога, од кога сам се изгледа сакрила или се он од мене склонио; како би ме натерао да Га вратим у душу. И заиста, сетила сам се многих ситуација из прича, филмова и практично се уверилане мало пута, да животиња, нажалост, бесловесна, није и безосећајна. С њом се може дружити,ако ми њу разумемо,колико она не може нас.

Тако, ако ми се поређење сада и на овом месту допушта, прочитавши у неким часописима – мада оскуним речима је писало јер Бог је још увек забрањена тема – схватила сам да смо од Њега добили много тога, да не кажем – све, а на нама је да то практично применимо, просто, кад му је место и време. Али, Бог је мени и многима неразумљив, несхватљив и неокучив. Много је теже да ја њега чујем, препознам и разумем, него Он мене и нас. Близу је истине да сам ја као овај мачор у поређењу са Његовом свемоћи, славом, свезнањем и вечности; значи: лако ће Он да ме види, осети и пргрли, ако Му се будем умиљавала као овај слатки мацан мени. Он без потешкоћа може знати зашто нешто чиним; чему тежим; кога се плашим; шта ми недостаје; докле ћу стићи... боље него што то сама умем. Једино незнам да ли сам се право запутила, да ли сам Га препознала или то има супротан правац и смисао. На ово питање ћу, сви су изгледи, задуго чекат иодговор. Ако га икада буде, а да је прави, моје тумарање ће имати оправдање.

... Зашкрипала је капија у сумраку и ситној измаглици, која пада по мени и „црњи“ са сјајно жутим очима. Још неколико корака па да крочим на праг отворених улазних врата у полумрачну просторију. Мачак се као помахнитао тргнуо из наручја, језовито мјаукнуо и као муња улетео у кућу. Знала сам! Ољин миљеник, доводећи госта, јурнуо да га најави младој старатељки...

Би ми необично и сумњиво што је, осећајући да ћу доћи, притекао у сусрет; указао најтоплију добродошлицу – иако ја нисам знала да је њен; неким својим инстиктом привео ме улазу, а онда необјашњиво се тргао и збрисао у мрачну празнину. Ако је мене успут толико заволео не пружајући ни онај нагонски отпор услед страха од човека, колико ли тек воли Ољу, ту нестварно лепу душу; атрактивну грациозну; симетричну и асиметричну тамо где треба. А она га храни, биште му буве кад их од других мачака заради, тепа му језиком који он разуме, брине се о њему као мајка по крви и врсти.

Сигурно је желео да је обрадује њене најбоље другарице; да јој каже како ме је срео и довео; како сам и ја постала његова миљеница, пријатељ, ком' се као и Ољи радује... Застала сам... Куцам на отворена врата.

Нико се не одазива. Чекам ... Прилази ми мачор и високо подигнутих очију предамном мјауче. Не разумем! Гладан је! Не, Оља је, незнајући дас долазим, отишла да коначно откачи Драгоја! Збуњена сам! Зовем по именце... Мук! Шта је то? Ни ње, ни родитеља! Обијена, проваљена, опљачкана кућа! Убица можда иза врата! Претрнула сам ! Занемела! Укочена! Да ли ћу моћи за мачором! Није потпуни мрак, разазнавају се предмети, распоред и инвентар знам напамет. Предсобље одише гробном тишином, осим фрижидера, који ледећи ништа не осећа осим студени.

Избезумљена до слома, као слепа – уз највећи опрез – једва сам закорачила у дневни боравак. Необјашњиво – вид ми се изоштрио – призор јасан, несхватљив, неописив. Стравично сам крикнула...и схватила да сам занемела и одузела се. Да ли сам остала на ногама, не сећам се, али...

Згрнут са стола, НЕПРИКЛАДНО, столњак, згужван, бачен, поцепан – не разликујем! У сенци, на кремкастом тепиху, крупне и неправилно распоређене црвене мрље – налик на липтање крви !?... Ужас! Столице, као покошене, лежале су насумице поред стола!... Један одавно познат тањир згажен на поду... Мало подаље, виљушка усправно наслоњена на комоду; нож сечивом подвучен под тепих... Кашику сам, изгледа, нагазила и на смрт се преплашила!?... Кабл из радија, не из зида истргнут! Где је крај агоније?... Ни убице, ни жртве! Ни насилника, ни силоване! Кад се издешавало, ко је то припремио? Нема ни мачора! Улазим у собу... Језа! Жмурим! И ту распоред напамет знам! Не газим ни почему! Лебдим, или је све уредно. Пипнем врата у жељи да их осетим, јер иза њих се налазио нераспремљен лежај...

До тда сам била свесна да сам себи припремила некакву салату од ситно исеченог парадајза и да сам једући њу и себе толико размишљала о Ољи, њеном безнађу; трагедији на помолу – и сама предухитрила ствар. Постала сам практично она, с дубоким сагледавањем њене ситуације – довела себе до потпуног поистовећења.

Из жеље да је сачувам и немоћи да јој помогнем својим очајем пошла сам јој у сусрет, при том узимајући једну, две, три – до пет таблета из сваке кутије и бочице, што седатива, што антидепресива и хипнотика из пребогате кућне, неуротичне апотеке за одрасле. Док сам јела салату са таблетама и њих са салатом, дуго је то трајало, стигла сам мислима до ње, онако како сам је описала, а онда је почела соба да се окреће; столице да шетају; салата је била час од парадајза, час од људског меса. Још сам била свесна да Ољу нисам пронашла, а за њом и од себе сам се изгубила; за њу и себе – себе на жртву принела. Тетурајући се превртала сам све пред собом док се и сама нисам стропоштала између испретураних предмета. Бауљајући и више ништа не видећи, још при свести, али сва обамрла, некако сам се домогла кревета.

Медицина зла, у којој је демон из мене удвостручио дејство, ковитлала ме је спирално, укосо, вертикално и стрмоглавце док сам вапила за помоћи. Нико ми није притекао. Чула сам, начас, некакве неартикулисане гласове, као са покварене грамофонске плоче; пискаве, храпаве, убрзане, пригушене, али... нисам их разазнавала, нити знала одакле потичу. Тај ковитлац ме бацио понајпре у некакву оазу. Тамо људи, жене, деца, шетају поред неописиво лепе обале омањег језера, гледају како све што водакрије и чува креће се и живи другачије – лепше, него што сам дотад видела у животу и на филму. А они су ведри, блистави, прозрачни, некако блажени – нити су журни, нити окаснели. Сви су одреда озарени необичном радошћу; усправног стаса; милог и подигнутог погледа!

Приметише да саам напросто бачена у њихово друштво. Порадовала сам се томе, осећала сам да би ме добродошлицом прихватили, јер сам слутила њихов позив да им се придружим. Свуд је одисала нека несхватљива, надземаљска радост. Осећам, схватам, хајдубљу потребу да се ту настаним. Сав тај видокруг одисао је складом и пуноћом, коју никад до тада нити сам видела, нити умела замислити. Таман сам помислила, не губећи свест о ранијем животу и његовој суровости, како сам удостојена својих пређашњих сањарења и дубоке потребе, дочекала да могу волети, а то осећам – оног непонатог младића или оног деду – неодољиво је подсећао на једног неодољивог ми старца, којег сам пре неколико година срела поред тезге на пијаци. Молио је продавца да му поклони један кромпир, јер нема чиме да плати;ово прелепо дете од четири-пет година, чија ме физиономија опомиње због осмеха и што је од свих прихваћено, да је пронашао своје прибежиште и љубав која му је, негде доле, била ускраћена или је није ни било...

Све животиње су, не сметајући, не режећи иако многе од њих звери, шетајући и разговарале својим особитим језиком, разонодећи се начинима људима не појмљивим. Изнад глава умилно су лепршале за мене дотад невиђене, чудновате, чудесне, ко зна какве птице, дугих, шарених, најчешће белих крила; без кљуна; са неким безазленим дечијим лицем чинећи, као кишобран или сунцобран, хладовину, свежину и заштиту од свега, што се на земљи зове врелина и непогода.

Боже! Хтедох да упитам: „ да ли си и Ти овде негде близу, нисам ли можда на улазу у рајске пределе?“ Ко зна, могуће да бих ту и остала да сам се могла уздржати од дивљења. Међутим! Глас и сила, које нико сем мене није ни чуо, ни осетио, силно, сурово, бездушно су ме зграбили и винули – незнам! – поринули тако да нисам знала како сам одатле нестала, непримећена у свом одлажењу и нестајању. Невидљиви бодеж, рука, шиљак ни туп ни оштар, само неодбрњиво снажан, гурао ме у непознатом правцу. Чиило ми се као да сам угурана у таму, некакву афричку или азијску прашуму коју, иако их никад нисам видела, препознајем. Од позади ме неко опет ћушка, а спреда зауставља маскирана ругоба, октопод – вишеглав и вишеног, обраћајући ми се на мом матерњем, разумљивом језику:

-Добро дошла суђенице, почасно и предстражи на радост!

-О, Боже!- завапих.

-Не, не помињи Га, он нас је и гурнуо од себе! – одговори неман. – Ја сам доле на земљи, с које си ти прибегла, и у затвору! Као човек с главом, лицем, очима и ногама, а овде сам стражар. Доле ме је чувало десет глава и двадесет очију. Овде, ја имам десет глава и десет ногу, а речено ми је да ми очи не требају, и јер ионако се ништа не види и нико не може и нема где да утекне. Сви су без очију и руку, јер у овој провалији „ безвидној“ и без дна, нема шта да се види; нема шта да се ради; одузерта је моћ одбране и напада; као и могућност бежања или се склониш – ако би видела. Овако, насумце трпећеш и бити трпљена; вапићеш и неће те разумети, пропустила си прилику за помоћ и утеху; бићеш увек и довека свесна -сем што си ти једина сачувала вид и што те ја подуго задржавам у жељи да ми правиш друштво. Предходни су се, видевши ме, згрозили моје појаве и зато продужили даље и дубље. Никад их више нисам чуо. Ја сам пред стража и сам се грозим помисли на те безграничне дубине и даљине, те сам неизмерно захвалан своме Господару – Кнезу, што сам почаствован и овом, не случајно, привилегованом стражарском улогом. Тек за љубав, иако не видим, ђаволски осећам да си лепа и згодна, па бих те могао, посредно, препоручити господару! Живео сатана! Иначе, он је себи оставио све што му је преостало од Онога, што га је понизио и подценио.Сачувао је моћ, којом нас је учинио својим војницима, жене слушкињама; све заједно – својим обожаваоцима. Овде ти је огромна предност што можеш приступити и по мом допуштењу, а тамо и да си заслужила ослепела би од Бога, јер од Њега и наши ратни противници и победници, анђели,закалњају лице шестоперним крилима, Његову ненадмашну и непоражену светлост и блиставост. Сем тога, победник пише вечност! Све знам и ко смо и где смо, а ми, на челу са Господарем, о Њему ни где је, ни шта чини. Једино признање, хтели-нехтели да вам одамо, стоји да је: Свемоћан, свезнајући, милостив и праведан.

То смо знали много, много пре вас; пре ваше и наше пра-прабабе и пра-праоца и наших симпатизера, које је Он, по милости својој, задржао као узорке од људскетвари.

Ето, ја се распричао небих ли те што дуже задржао, пре него што пођеш овом, условно речено, празнином и тмушом. Ако желиш, пред запућивање, могу да ти предочим безбројна изненађења која те чекају. Код нас се све зна, нико ништа не крије и поред, поред ништа мање, дијаметрално супротне таме, оној, Оној Светлости устучавам се да је поменем – зна се све; имамо и ми своју хијерархију; све је од зла горе!

С почетка су, а ово није ни почетак, мањи грешници;затим блудиници; прељубочинци; злочинци – ја сам та и из тог средњег сталежа; Христораспињачи; Богохулитељи; самоубица... Најкраће тако!

Па иако су доста једни од других удаљени, сви по сродности чиноделатељи су скупа – заједно. Мали грешници испаштају пред Господарем што нису били доследни и постојани у злу; блудници, овде су сви заједно, само то не чине на онај начин на који су за почетак чинили, овде то није задовољство него бол, који као пламен непрекидно прљи, прељубочинци овде трпе казнену експедицију. Сваки понаособи наизменично, па све поново из почетка, уз доплату, да се од смрада гуше а никад не издахну. Злочинци, као ја, колко глава с рамена, толико сатанских двосеклих мачева- непрекидно се и узајамно боду до рана и касапљења, без распадања и могућности да се зауставе. И то све под будним Свевидећим оком, да се не забушава.

Ето, још увек видиш и чујеш. Да не дужим, уплашићеш се веома! ...А из које си ти дивизије?

Занемела сам! Из једног пакла у други да слажем – сазнаће! „ И од зла има горе“!

-Кристина! Тина! Душо! Срећо! Сине!

Неко ме из непознате даљине зове и осећам да се невидљиве руке, силе и жеље, отимају о мене. Скоро да сам растргнута, напред-назад, горе-доле, лево-десно! На све стране – као султански шатор. Ко се то бори за мене с јачим од себе? У свом распадању крикнула сам:

-Ко ме спашава!?

-Тата! Чујеш ли ме, дете?... Прогледај!... Кажи нешто!... Јеси ли жива?

Отворила сам очи... Био је зелен и на смрт преплашен- у покушају да ме од смрти отме.

Бог да му души прости! Не задуго, напрасно је преминуо.