„Dakle,ti bi hteo da razgovaraš samnom?“ reče Bog.

„Ako imaš vremena.“ rekoh.

Bog se nasmeši. „Moje vreme je večnost. Šta si me hteo pitati?“

... „Šta te najviše iznenadjuje kod ljudi?“

Bog odgovori: „Što im je detinjstvo dosadno. Žure da odrastu a potom bi opet želeli da budu deca.Što troše zdravlje da bi stekli novac,pa potom troše novac da bi vratili zdravlje. Što razmišljaju teskobno o budućnosti, zaboravljajući sadašnjost. Na taj način ne žive i u sadašnjosti ni u budućnosti. Što žive kao da nikada neće umreti, a onda umru kao da nikada nisu ni živeli.“

Bog me primi za ruku.

Ostadoh smo na trenutak u tišini.

Tada upitah: „Kao roditelj, koje bi zivotne pouke želeo da tvoja deca nauče?“

Osmehujući se, Bog odgovori: „Da nauče da nikoga ne mogu prisiliti da ih voli. Mogu samo voleti.Da nauče da nije najvrednije ono što poseduju, nego ko su u svom životu. Da nauče da se nije dobro uporedjivati sa drugima...Da nauče da nije bogat čovek onaj ko najviše ima,nego onaj kome najmanje treba. Da nauče koliko je dovoljno samo nekoliko sekundi da se duboko povredi voljeno biće, a potom su potrebne godineda se izleči. Da nauče opraštati tako da sami opraštaju. Da spoznaju kako postoje osobe koje ih nežno vole, ali to ne znaju izreći niti pokazati. Da nauče da se novcem može kupiti sve. Osim sreće. Da nauče da dve osobe mogu posmatrati istu stvar a videti različito. Da nauče da je pravi prijatelj onaj koji zna sve o njima..., a ipak ih voli. Da nauče kako nije uvek dovoljno da im drugi oproste. Moraju i sami sebi opraštati. „

Ljudi će zaboraviti što si rekao.

Ljudi će zaboraviti što si učinio.

Ali nikada neće zaboraviti kakve si osećaje u njima pobudio.