" On je bio ljudina, jaka glasa i odlučnih pokreta. Ona bejaše nežna, krhka i osetljiva.
Uzeli su se.
On se trudio da joj ništa ne manjka, a ona je pazila kuću i odgajala decu. Deca su rasla, poženila se i poudala, te pošli svojim životnim putem uobičajna priča.
Kad su sva deca bila zbrinuta, ženu je uhvatila neka tuga, sve više je slabila i propadala. Kako više nije uzimala hranu, pala je u bolesničku postelju...
Njezin muž je bio zabrinut i odveo je u bolnicu. Oko nje su se trudili lekari i poznati specijalisti, ali nisu mogli pronaći uzroke bolesti.
Samo su slegali ramenima i mrmljali: ¨Hm, hm…¨

Na kraju je jedan od njih pozvao muža u stranu i šapnuo:
¨Ja bih rekao… da vaša supruga… jednostavno više nema volje za život¨.
Čovek nije ništa odgovrio. Seo je uz krevet i uzeo ženu za ruku... njena se ručica izgubila u njegovoj ogromnoj šaci.
Pogledao ju je i dubokim odlučnim glasom rekao:
¨Ti nećeš umreti!¨
¨Zašto?¨ upita ona jedva čujnim glasom.
¨Zato jer si mi potrebna. I jer samo tebe želim, stidljivo je dodao...!¨

¨A zašto mi to ranije nisi rekao?¨

 

Μου αρέσει!