Zasto moze biti zivot tako bolan?zasto ti koje stvarno volimo ne mozemo imati?zasto radimogreske i zasto nemamo vec mogucnosti da ih popravimo?zasto ohuravamo nekoga od sebe samo zato jer nas je strah da nas kasnije,kad bi nas bolje upoznali nebi prihvatili?zato uopste razmisljamo,zasto se ne preprosto prepustimo struji ljubavi?zasto ne mozemo biti nikada opusteni,da bi mogli biti mi u cijelosti bez tih bedastih maski?Zasto se bojimo bola,i istovremeno osijecamo da je jedina bol,koju dajemo samim sebi ta,da ne odbacujemo tih edastih mask i zazivimo svoj zivot,puno i lepo?Zasto odbijamo ljuda kasnije ih zelio nazad?Zasto se predajemo tim koji nas unistavaju,koji nas gusiju,koji zaustavljaju nase sanje?Zasto nismo iskreni kao djeca?Slazem se sa time u potpunosti,iako neznam dali to mogu u cijelosti promjeniti a zelim si.Vjerovatno suse sve te pogreske tako ukorijenile u nama da su pustile takvo isprepleteno korjenje da ih se ne moze unistiti.Nadam se da cemo nekada upoznati cinjenicu da smo mnogo vise nego sto mislimo da jesmo,i da mozemo mnogo vec nego sto smo bilo kada i bilo kome dokazali a pogotovo samome sei.....

Μου αρέσει! 9