VAMPIR…

Jos se i danas uvek setimo ovog nastana i od smeha nam suze poteku,a bilo je ovako:

Bila je to jedna tiha letnja,lepa noc,puni mesec je obasjavao nebo i napolju je bilo jasno kao da je vec dan poceo dolaziti,naravno leti prozori otvoreni,zavese se lelujaju na tihom povetarcu i negde oko pola noci me probudio neki cudan sum,kao neko tiho grepkanje po zidu.Otvorio sam oci, ali sam prekrivac navukao skoro preko glave i pazljivo osluskivala,
Da,sluh me nije prevario,opet sam cuo ono tiho udaranje i grepkanje po zidovima,kad najednom uzas,tamna silueta rasirenih ruku je polako isla prema meni,krv mi se zaledio,vampir,pomislio sam,a i to mi je prvo palo na pamet,jer se i sada jedino najvise bojim vampira,znaci istina je,nisu legenda,prosla mi je misao ,a u trenu ti hiljadu misli prolaze niz mozak,i pomislio sam -obicno ne mogu da vriste,ali ja cu iz sveg glasa povikati i cuo sam svoj glas u noci kako doziva-mamaaaaaaaa,i najednom cujem glas u tami-sto je sto se deres,ja sam,samo ne mogu da nadjem vrata od wc-a,a taj glas je pripadao mom bratu koji je onako sanjiv u tami trazio izlaz iz sobe i nije se mogao snaci,pa je rukama napipavao izlaz po zidovima,kad se vratio iz wc-a ispricao sam mu sto sam sve pomislio i to je bio takav smeh,da o spavanju vise nije bilo ni govora pa smo jutro docekali u prici kako smo to uvek cinili,ali uspomena na to eto jos uvek traje…

Μου αρέσει!