Čovek izgovori nešto što ne sme na početku veze, veže se, i obaveže, od uzbuđenja ne vidi ono što ide posle, ili što bi moglo da ide posle, i nastaje pakao.

Preslab da ode, a prejak da se pomiri i zadovolji sa onim što ima…

I tako u krug, svaki dan, svaki sat, svaka sekunda…

Pretvaranje, prilagođavanje, skretanje teme, lažni osmesi, lažni poljubci, podilaženje, ćutanje, odrađivanje ljubavi, ili onoga što je od nje ostalo.

Zašto? Zato što tako mora…

Zbog čega? Zato što ne postoji drugi put…

A postoji, uvek postoji.

Osoba koja je pored nas to ne zna, ili ne želi da zna. Nema ni približno potreba koliko mi, zadovoljna je što ima vezu, navodno normalnu, i time misli da je rešila sve emotivne probleme do kraja života.

A nije, nije ni svesna da veza počinje svakoga dana, od prve jutarnje kafe, do poslednjeg zagrljaja, i odlaska u krevet. Ali nju to sve manje zanima, nije joj jasno šta mi više hoćemo, šta to nama treba, a da ona to ne može da pruži.

A treba, toliko toga treba…

Vreme prolazi, ne dešava se ništa. Sve se svodi na to da li da odemo, ili ne. Ako odemo znamo šta nas čeka, ako ostanemo biće još gore…

Polako se ređaju neostvarenosti, prećutkivanja, izbegavanja, sitne uvrede, prazni sati, prazni dani, prazne godine…

Kreću sumnje u ljubav, brak, porodicu, kreću sumnje u sebe, kreću sumnje u sve ono u šta smo do juče verovali. Sve ono što smo strpljivo gradili počinje da se topi, urušava, i dobija jedan drugi oblik.

Mi dobijamo drugi oblik, nismo više isti, naši životi nisu isti, sve ono od čega smo nekada bežali u nadi da ćemo se posvetiti nekome počinje da nam nedostaje.

Nedostaju nam prijatelji, izlasci, život. Nedostaje nam običnost, lakoća, spontanost. Nedostaje nam ono neuhvatljivo dete u nama koje smo toliko dugo čuvali, a koje se preko noći pretvorilo u nešto čega smo se najviše užasavali.

Nedostajemo sami sebi onakvi kakvi smo bili…

Kao da je ova ljubav, ova sa kojom smo, ubila u nama sve moguće ljubavi koje smo imali, i koje smo mogli da imamo. Prema svemu, svima, a najviše prema životu…

Kako je moguće da osoba koju smo toliko voleli, naše sve, postane neko koga želimo da se oslobodimo i raskrstimo zauvek. Kako neko ko je bio naša ljubav i strast, naša budućnost i sigurnost, postane naša patnja i bol, naše veliko ništa.

Malo toga je ostalo, samo prokleta ubeđenja i glupe zakletve pred svetom, glupi principi koji su nas vezali za nešto od čega želimo da pobegnemo što pre…

Sve nam zavisi od njega, a muka nam je od njega…

Sve naše smo nesvesno prepustili nekom drugom, a taj drugi to nesvesno koristi i postaje sve veći i veći, a mi sve manji…

A mi sve manji…

Sve manji…

Dok u potpunosti ne nestanemo… c/p