Некога воли та млада девојка
Са очима боје Дарданела
Наивном неземаљском љубављу
Још увек чистом од овог света,
Оном љубављу кад срце Изгуби по који откуцај
И кад би руке да од ваздуха
Створе вољени лик.
Та љубав осваја на тренутак,
Хвата на непажњу,
Поставља Дедалове замке,
Као нерешиве загонетке живота
Из којих нема излаза
Колико би ухваћени желео да има.
А када нестаје,
Нестаје у знаку кише,
У паду сунца,
У тишини.
Иза ње остају само трагови,
Остаци скрушене соли на постељини
Или можда на раменима,грудима,коленима,
Књигама у којима леже све тајне
Универзума,осим оне најважније.
Та љубав,те девојке,
То је ватромет боја у ноћи,
Све фркти,фркти,фркти,
Окреће се свет наглавачке
Као на рингишпилу.
Не познајем никог ко би могао
Да после ње врати све на исто,
Ко би желео стари распоред боја,
Ко би могао отићи тако лако
А да за то не плати скупу карту.
Или да је заобиђе.
Осим тог човека.
Ја њега не познајем.
Очима га нисам видео.
Ушима га нисам чуо.
Нестваран као утвара
Хода по њеним мислима.
А она, пати ли, пати, пати за њим!
Мора да је слеп, глув,хладан.
Њени су покрети позив у помоћ!
С.О.С. С.О.С. С.О.С.
А он хладан,утваран.
Некога воли та млада девојка
Са очима Дарданела,
Упија га отима од света
Том неземаљском љубављу
На рубу људске памети,
а живот пролази, пролази и пролази.....

Μου αρέσει! 4