Изгубио сам пријатеља,о какав срам,
да л тада би ноћ ил би више дан,
кад се саплео на животној стази
нисам ни стигао да му кажем,пази!

А пред њим је стајало доба златно
слава ума што оживљава кам,
но паде и оде ето неповратно,
а ја га заборавих, о какав срам!

А били смо и сад ми се чини кроз сан
ударна снага,нова мисао свету,
ја,он и још пријатељ један,
балада прстију што што гитару плету.

И сад корачам начето,док залуд гледам
са тешком речју међу деснима
чувам оног пријатеља што је остао један
да и њега не сплете коров и трњина.

Изгубио сам пријатеља некад давно
и мислих,саплео се,баш,његова ствар,
жал ме тад није носио једноставно,
мада није ни равнодушности жар.

А могли смо засести на света кров,
Монт Еверест претворити у дело,
да га не саплете трњина и коров
и оно што га је изнутра јело.

И ићи ћу тако,све док ноге саме не стану,
док ме не поједе свог срам,
чувајући ко мало воде на длану
оног пријатеља што са мном даље иде сам.
 

Severim! 2