Људи,

Ја јој песме певао

Ја о њој сневао

Цео свој бачени век

И чекао да се појави нежна и мила

Стављао срце на листове папира,

Умирао као хронични алкохоличар

Док циганин са виолином свира

Испред неких носталгичних фосила

У биртији на коју само жалити речи,

Људи,

Ја за њу дисао,

Ја само за њу кидисао

На аждаје од кафанског дима

И мислио, магије ту неке има,

Вадио речи из нафталина

За које нисам ни знао да имам...

Ма до ђавола,

Била је фина,заиста фина

Ал' није разумела у мени џина

Који пред њом глуми патуљка,

Па велики су сви који знају пасти

Ал' су већи они који знају устати,

Ја је нисам знао лепо лагати,

Ја је нисам могао никако

Од ње саме украсти,

Ја је нисам ни у чему хтео спутати,

Људи,људи,

Она ме није разумела,

Ову жељу што у мени буди

Осећаје до сад неречене

И руке у боје живота умочене,

И све што је хтела,

Све што је хтела

Док су нас раздвајале раздаљине

Као да су непремостиве планине

Давно размакнутих континената,

Све што је хтела

Је да будемо пријатељи

И сад....морам да је заборавим...

Lubię to!