Poljem hoda covek,
ne covek, vec tuga,
neiskazana misao.
Ruke su mu drveca,
a dlanovi korenje.
Oci su mu zvezde
a dusa mu svemir.
I dok hoda peva.
Pevao on o daljinama
prevaljenim zbog iluzija,
o kamenju koje prsti,
o ocima koje su postale nebo,
o sudbinama i ljudima,
o svemu i nicemu.
I sve vise postaje nedorecen,
i sve vise postaje praznina,
a sve manje lici na sebe.
 

Tykkää! 1