Sklopio sam oci i cuo krik...Polako otvaram oci i shvatam da je to krik tame koja zeli da me proguta.Mozda i prvi put u zivotu plasim se...Samoce.Ocajnicki te trazim u ovom mraku ali sve sto nalazim je kovitlac mojih misli koje me vuku u bezdan secanja.Nekada sam se osecao komotno u tami i lako kretao kroz bezdan secanja.Bio sam i dobar i los...A onda si dosla ti...I kao da nista drugo nije postojalo...Od usamljenog vuka koji je sve posmatrao kao plen pored tebe sam postao umiljata kuca...Kolika razlika...Ti si otisla svojim putem a ja ne znam kako dalje...Nisam vise ni jedno ni drugo....Ne mogu vratiti godine i to je ono jebeno...Mogao sam i znati da neko kao ti ne moze ostati samnom do kraja.Pokusavao da pravim ograde i postavljam prepreke,i uspeo sam da ubedim sebe da bih mogao bez tebe.Slutio sam kraj iako ga nisam zeleo...I bio uveren da ce malo boleti i proci...Ali sad kada si otisla ostala je samo gola istina....Da ne znam sta dalje...

Μου αρέσει!