Прошла су два сата како стојим ко беда

Чини ми се да кола кочницама бетон деру

И искачу два грмаља са очима од леда

Ипак не, то ме само мисли суморне ждеру

Склањају ме од питања,скоро крика

Где је нестала моја Ана Доменика?

Полазим и ја за њом низ непознате булеваре

Париза који ме својом хладноћом разори

Да пронађем њене очи плаве које жаре

И питам људе али нема ко да ми одговори

Како да између толико стрмоглавих плочника

Пронађем где је отишла вољена Ана Доменика?

И посрћем и умирем пратећи мирисе парфема

А још пре два сата сам је љубио немирно

И тресао се од љубави и мислио како нема

Никог лепшег од ње под сводом сигурно

И презирао свет као да је хрпа јадника

Које неће волети никад Ана Доменика.

А само сам пошао заобићи ту вражју фонтану

Где дечак из врча просипа јефтино пропало вино

Да направим представу за непребољену Ану

Јер и кад постанем заборав смех ће памтити једино...

И ни наговештај,ни шум да ће бити несрећа велика,

Сасвим тихо,нетрагом, нестала је Ана Доменика.

Долазе грдосије како су им снажне руке само

Да ме воде међу решетке и зидове од гуме

Ко зна можда ћу успети да пронађем тамо

Неког ко ће мој распад душе да разуме

И ко зна можда ћу слушајући страхотне крике

Пронаћи свој пут до изгубљене Ане Доменике...

*

Посматрам по небу лете недостижна јата птица

Ништа ми не значе, лепотаје ко воће гњило,

Памтим доктор Антихрист, с наочарима ал' без лица

Који самоуверено тврди да Ане није ни било

Не верујем да је све било мога ума слика

Кривим га да зна где је Ана Доменика,

Дижем руке и мрак пада,убод игле и смрт душе,

Јаук,кревет,ланци,зној и бунцање у грозници,

Визија и зидови се ко куле од карти руше,

И спознаја док су све даљи нервни болесници,

Обузима ме грч радости, ко просветљење лаика,

Јато птица у корони и у њој блиста Доменика.

Μου αρέσει! 4